недеља, 02. мај 2010.


Из предговора књиге ПОВРАТАК БОГУ И ПРИРОДИ

Људски живот још увек поставља пред нас мноштво непознаница у сваком свом сегменту. Медицина, до данас, није успела да одговори на много питања из сфере етиологије и терапије болести, не зато што то није знала, него просто зато што је занемаривала једну веома важну чињеницу, коју никако нисмо смели заборавити, а то је да је човек Божије биће, Божија творевина, јединствена и непоновљива са свим својим особитостима, које је чине тим што јесте. То подразумева поимање да човек, осим тела, има и дух и душу, и да се у сваком обољењу, као нарушењу здравља види нарушење Богом благословене уравнотежене интеракције тих делова човековог јединственог бића услед живљења у супротности са Божијим законима.
О томе су доста писали на трагу учења Православне Цркве и многи руски лекари и научници. Недостатак наше школске медицине је у томе што човека своди на „комад“ материје која нема своју посебност, па самим тим ни своју личност. На тај начин, ограничава се могућност увиђања правог узрока, а онда и начина лечења болести. Увидевши ове недостатке, колеге из православне Русије су кренули другим путем, да би сагледали човека из свих углова, које може показати само призма Творчеве љубави. Осим видљивих узрока болести, треба потражити и оне невидљиве, јер човек има и душу, а болести душе, неизоставно се преносе и на тело, узрокујући различите психосоматске манифестације, однс. болести. Они кажу да разни лекови који се прописују могу само заташкати прве манифестације болести и пружити јој могућност да пређе претклинички период развоја, и да букне...
Савремени начин живота отуђује човека од Бога и природе и, самим тим, такво понашање не може проћи „некажњено“. То се првенствено односи на пољуљани душевни мир, а затим следствено и настанак разних савремених болести, које се у медицини зову још и психосоматске: улцерозни колитис, чир на желуцу и дуоденуму, астма, дијабетес, хемороиди, исхемичне срчане болести, поремећаји метаболизма, малигне болести, итд. Оне сведоче о нарушеној психофизичкој равнотежи и настанку оштећења имуног система. Савремена средства за лечење ових болести, слободно се може рећи, су не само неефикасна, него и штетна по здравље људи, те се намеће потреба тражења нових, нетоксичних лекова у терапији ових тешких болести. Обзиром да су „нове“ болести из природе духа, у Божијој ризници треба потражити и лекове.
Посебно је питање колико методе којима се све чешће користи савремена медицина позлеђују Богом дану светињу људског достојанства, третирајући пацијенте, у већини случајева, као предмете огледних испитивања, без обзира на последице по психу, али и здравље тих људи, укључујући и децу. Поставља се питање са каквим то људима у медицини данас све чешће имамо посла? Нажалост, све више са таквима који своју сујету, лично напредовање и материјалну корист стављају испред здравља и живота пацијента. На сваком медицинском факултету постоји предмет медицинска етика са којим се сваки будући лекар упознаје, али то се до краја студија, углавном, заборави случајно или намерно и све друго ставља испред части и свог образа. Разлоге не треба тражити у медицини и њеном учењу, него у општем приступу и сагледавању света онаквим какав он јесте. Све зависи из које га перспективе посматрате да ли са дрвета обичног земног - Дарвиних потомака, или достојанствена са небоземних висина као Божије дете погледа упереног у небо, у свога Небеског Оца и Створитеља, коме је та љубав изнад свега? Шта значи бити хришћанин, а не видети у свему своју нераскидиву повезаност са Господом и природом? Одвајати ово од свог свакодневног начина живота може узроковати само „духовну“ шизофренију, која може имати несагледиве последице, и довести у питање наше поверење према Господу. Нажалост, сведоци смо да су овакве појаве зашле дубоко и пустиле корење чак и међу самим хришћанима. Ово се, такође, односи и на лекаре хришћане који би требало да и на делу, кроз праксу свога позива потврђује своју веру у ове вечне истине, јер како и Свети Сава каже: „Вера без дела је мртва“.
Нови богоборни поредак у свету који се потајно и прогресивно успоставља, отвара многа етичка питања у свим областима живота. Пред хришћанима свих професија, сада, стоји велики изазов: Да ли се борити против тога, и на који начин? Да ли смо позвани да „не учествујемо у бесплодним делима таме, него да их радије разоткривамо“? Данас се, нажалост, многи зову хришћанима, али као што неко рече „претворили смо се само у љуштуре, а суштина нам одавно није хришћанска. Многима се само ‘чешкају уши’“. По моралним особинама, неким људима из света, можемо само позавидети, а то не би смело да се дешава. Господ нас стално зове на покајање, преиспитивање и храброст, и тај позив не смемо одбијати.
Један од великих проблема у Србији, али и у другим српским земљама је и питање наталитета. Да ли ћемо дозволити да нам наметнути стандарди болесног начина живота, са запада, креирају живот и планирање потомства? Наравно, правим хришћанима, Божијој деци, нико не може наметнути ништа, јер они знају Ко је Истина! Србима предстоји велико буђење, уколико не желе да заувек остану у вечном сну, из кога се нико не буди. Наравно, овде је реч о изумирању српског народа, о чему су са страхом и стрепњом говорили многи наши духовници и српске мајке имају велики дар од Бога, а то је давање живота и рађање деце. То је привилегија, а не досадна обавеза, како светски медији покушавају представити мајчинство. Дојење деце је благослов са Неба који ми жене не треба да одбацимо, јер је од непроцењиве важности за здравље наше деце, али и наше сопствено, што потврђује и савремена наука. У том смислу, постоји интересантно научно сазнање до кога су дошли енглески научници, наиме, да је са сваком трудноћом жена све паметнија!
Ову књигу пишем и ради своје деце, али и из бриге за оне који ће још стасавати у овој земљи, трчати овим пољима и живети испод овог парчета неба, надам се, у љубави са Господом, у природном окружењу, и у здрављу душе и тела.

др мед. Татјана Ђорђевић

Нема коментара:

Постави коментар