Osho - O isceljivanju

Isceljenje je funkcija ljubavi


Terapija u osnovi predstavlja meditaciju i ljubav jer bez ta dva elementa nijedno isceljenje nije moguće.

Biti iscelitelj je jedna od najtežih stvari na svetu jer morate da znate kako treba pomoći, a sa druge strane, treba da zaboravite sve što može pomoći. Vi morate da poznajete sve tehnike koje mogu biti od pomoći ali morate znati i da zaboravite na sve to. Terapeuti moraju da rade neke kontradiktorne stvari, samo tako se te terapije ostvaruju. Kada se sa ljubavlju radi i kada se pacijent sluša sa velikom pažnjom, a kada i pacijent nastoji da osluškuje svoje unutarnje biće, da čuje glasove iz svojeg nesvesnog, kada se to osluškivanje dogodi, malo po malo, u jednom tako dubokom osluškivanju neće više biti dve osobe. Možda tu i postoje dva polariteta...

Društvo nastavlja da bude kontradiktorno, nedosledno, i da te uči stvarima koje su neispravne. Tada se bolest ukazuje. Tada postoji jedno psihičko žarište u tebi, postoji konflikt unutar tebe. Dolaziš do mesta gde je sve izokrenuto, gde su stvari posve nejasne. U tom trenutku moraš odlučiti da li da ideš psihoterapeutu ili Majstoru. Ako ideš Majstoru, ti ideš kao učenik, ideš da učiš. Ti si naučio nešto loše; to se mora zaboraviti i naučiti nešto novo. Kada ideš kao učenik, ti se ne osećaš poniženim, osećaš se radosnim. Ali ako ideš kao mentalni slučaj, ako ideš kao pacijent, tada se osećaš neprijatno. Kada ideš psihoterapeutu, ti nastojiš da ponešto sakriješ - "Ljudi to ne smeju znati jer će misliti da moj um ne funkcioniše dobro." Kada ideš psihoterapeutu, nastojiš da to sakriješ. Psihoterapeut je ekspert: i on ima probleme, možda iste koje i ti; on ti može biti od pomoći ali on nije sebi mnogo pomogao.

Majstor nema problema. On ti može pomoći na više načina jer može prozresti sve tvoje brige. Pred njim ćeš biti proziran. Psihoterapeut je profesionalac: čak iako on preuzme brigu oko tebe, ako i pokaže izvesnu ljubav prema tebi, izvesnu naklonost, to je samo jedan profesionalni gest. Majstor se ne odnosi prema tebi profesionalno. Taj odnos je sasvim drugačiji; to je odnos srca ka srcu.

Na Zapadu sada postoji mnogo psihoterapeuta ali to ne dokazuje i da mogu biti od pomoći. Pacijenti idu od jednog do drugog terapeuta, od jedne terapije do druge. Čitavog života samo idu od jednih do drugih vrata. Majstori su potrebni, potrebni su realizirani koji su dospeli do ljubavi. Ali čak i u običnoj psihoterapiji, kada se na trenutak dogodi da pacijent nije pacijent i da terapeut nije više terapeut - svojevrsna ljubav se događa, izvesna čovječnost je tada prisutna; oni zaboravljaju na svoju profesiju, na profesionalno odnošenje, i tada ljubav protiče - isceljenje se automatski ostvaruje.

Isceljenje je funkcija ljubavi. Ljubav je najveća terapija, a svet treba terapeute jer u svetu nedostaje ljubavi. Kada bi se ljudi voleli: kada bi roditelji voleli, kada bi nastavnici i profesori voleli, ne bi bilo potrebe za lečenjem. Svi su došli na ovaj svet da bi bili zdravi i srećni. Svi tragaju za zdravljem i srećom ali nešto u tome nedostaje i pojedinci se osećaju loše. Jad će biti izuzetak; sada je to pravilo. Sreća treba da bude pravilo; sada je to izuzetak. Ja bih voleo da je ovo svet u kom se Bude rađaju ali da niko ne obraća pažnju na njih jer bi to bilo pravilo. Sada se samo sećamo Bude, Hrista, Lao Cea jer u ovakvom svetu oni predstavljaju izuzetke. Inače, ko bi se interesovao za njih? Kada bi takvi ljudi bili prisutni u svakom domu, kada bi takve ljude mogao svakodnevno sresti na ulicama, ako bi mogao Lao Cea sresti svugde, ko bi se za njega interesovao? Tada bi to bilo jednostavno pravilo. To bi bilo tako.

Lao Ce je rekao: "Kada svet postane zaista moralan, tada neće biti potrebe da se postane svetac." Kada svet postane uistinu religiozan, neće biti potrebe za religijama. Ljudi su bili jednostavno religiozni; religije uopšte nisu bile potrebne. Kada je bilo reda, discipline, prirodnog reda i discipline, reči "red" ili "disciplina" nisu postojali. Ideja o redu postoji samo onda kada nema reda. Ljudi počnu da razmišljaju o disciplini samo onda kada nema discipline; počnu da misle o zdravlju samo onda kada se razbole. Ljudi govore o ljubavi kada ljubavi nema.
U osnovi, terapija je funkcija ljubavi.

Osho