Isceljenje je funkcija ljubavi
Terapija u osnovi predstavlja meditaciju i ljubav jer bez ta dva elementa nijedno isceljenje nije moguće.
Biti iscelitelj je jedna od najtežih stvari na svetu jer morate da znate kako treba pomoći, a sa druge strane, treba da zaboravite sve što može pomoći. Vi morate da poznajete sve tehnike koje mogu biti od pomoći ali morate znati i da zaboravite na sve to. Terapeuti moraju da rade neke kontradiktorne stvari, samo tako se te terapije ostvaruju. Kada se sa ljubavlju radi i kada se pacijent sluša sa velikom pažnjom, a kada i pacijent nastoji da osluškuje svoje unutarnje biće, da čuje glasove iz svojeg nesvesnog, kada se to osluškivanje dogodi, malo po malo, u jednom tako dubokom osluškivanju neće više biti dve osobe. Možda tu i postoje dva polariteta...
Društvo nastavlja da bude kontradiktorno, nedosledno, i da te uči stvarima koje su neispravne. Tada se bolest ukazuje. Tada postoji jedno psihičko žarište u tebi, postoji konflikt unutar tebe. Dolaziš do mesta gde je sve izokrenuto, gde su stvari posve nejasne. U tom trenutku moraš odlučiti da li da ideš psihoterapeutu ili Majstoru. Ako ideš Majstoru, ti ideš kao učenik, ideš da učiš. Ti si naučio nešto loše; to se mora zaboraviti i naučiti nešto novo. Kada ideš kao učenik, ti se ne osećaš poniženim, osećaš se radosnim. Ali ako ideš kao mentalni slučaj, ako ideš kao pacijent, tada se osećaš neprijatno. Kada ideš psihoterapeutu, ti nastojiš da ponešto sakriješ - "Ljudi to ne smeju znati jer će misliti da moj um ne funkcioniše dobro." Kada ideš psihoterapeutu, nastojiš da to sakriješ. Psihoterapeut je ekspert: i on ima probleme, možda iste koje i ti; on ti može biti od pomoći ali on nije sebi mnogo pomogao.
Majstor nema problema. On ti može pomoći na više načina jer može prozresti sve tvoje brige. Pred njim ćeš biti proziran. Psihoterapeut je profesionalac: čak iako on preuzme brigu oko tebe, ako i pokaže izvesnu ljubav prema tebi, izvesnu naklonost, to je samo jedan profesionalni gest. Majstor se ne odnosi prema tebi profesionalno. Taj odnos je sasvim drugačiji; to je odnos srca ka srcu.
Na Zapadu sada postoji mnogo psihoterapeuta ali to ne dokazuje i da mogu biti od pomoći. Pacijenti idu od jednog do drugog terapeuta, od jedne terapije do druge. Čitavog života samo idu od jednih do drugih vrata. Majstori su potrebni, potrebni su realizirani koji su dospeli do ljubavi. Ali čak i u običnoj psihoterapiji, kada se na trenutak dogodi da pacijent nije pacijent i da terapeut nije više terapeut - svojevrsna ljubav se događa, izvesna čovječnost je tada prisutna; oni zaboravljaju na svoju profesiju, na profesionalno odnošenje, i tada ljubav protiče - isceljenje se automatski ostvaruje.
Isceljenje je funkcija ljubavi. Ljubav je najveća terapija, a svet treba terapeute jer u svetu nedostaje ljubavi. Kada bi se ljudi voleli: kada bi roditelji voleli, kada bi nastavnici i profesori voleli, ne bi bilo potrebe za lečenjem. Svi su došli na ovaj svet da bi bili zdravi i srećni. Svi tragaju za zdravljem i srećom ali nešto u tome nedostaje i pojedinci se osećaju loše. Jad će biti izuzetak; sada je to pravilo. Sreća treba da bude pravilo; sada je to izuzetak. Ja bih voleo da je ovo svet u kom se Bude rađaju ali da niko ne obraća pažnju na njih jer bi to bilo pravilo. Sada se samo sećamo Bude, Hrista, Lao Cea jer u ovakvom svetu oni predstavljaju izuzetke. Inače, ko bi se interesovao za njih? Kada bi takvi ljudi bili prisutni u svakom domu, kada bi takve ljude mogao svakodnevno sresti na ulicama, ako bi mogao Lao Cea sresti svugde, ko bi se za njega interesovao? Tada bi to bilo jednostavno pravilo. To bi bilo tako.
Lao Ce je rekao: "Kada svet postane zaista moralan, tada neće biti potrebe da se postane svetac." Kada svet postane uistinu religiozan, neće biti potrebe za religijama. Ljudi su bili jednostavno religiozni; religije uopšte nisu bile potrebne. Kada je bilo reda, discipline, prirodnog reda i discipline, reči "red" ili "disciplina" nisu postojali. Ideja o redu postoji samo onda kada nema reda. Ljudi počnu da razmišljaju o disciplini samo onda kada nema discipline; počnu da misle o zdravlju samo onda kada se razbole. Ljudi govore o ljubavi kada ljubavi nema.
U osnovi, terapija je funkcija ljubavi.
Osho
четвртак, 31. март 2011.
петак, 25. март 2011.
Iskoračite iz straha i stupite u izobilje.
Isceljenje proizlazi iz ljubavi, blagostanja, izobilja, svetlosti, informacije, jedinstva i jednosti. Ono ne boravi u strahu, oskudici, ograničenosti, iluziji odvojenosti ili tami. Ne možemo dati dar koji nismo spremni da primimo i prihvatimo.
Ne možemo da stojimo u strahu i doprinosimo isceljenjima pokušavajući da se od zamišljenih negativnih energija ili entiteta zaštitimo pomoću belih, ružičastih, purpurnih, zlatnih kariranih ili kakvih god plamenova... Jer isceljenja prebivaju u ljubavi. Ne možemo da stojimo u nedovoljnosti i ograničenju pokušavajući sebi nešto da dodamo ili da sebe učinimo celovitijim pomoću privezaka, kristala i/ili drugih igračaka i pomagala za isceljivanje. Jer što više pokušavamo sebi da dodamo, utoliko čvršće smo u uverenju da nam nešto nedostaje i da smo ograničeni. I ne možemo omogućavati isceljenja, koja su inherentna ljubavi, blagostanju i izobilju − ako verujući u siromaštvo odbijamo pravičnu finansijsku razmenu, čime ne priznajemo vlastitu vrednost i vrednost dara koji dajemo.
Svaki put kad verujemo da bi ruke trebalo da pokrećemo u smeru kazaljke na satu ili se odmičemo „ne više od 7,5 cm od tela“ − jer nam je rečeno da je to „ispravan“ način – dovodimo sebe u stanje straha, straha od toga da bismo to mogli da radimo i na „pogrešan“ način. Vreme je da – hrabrošću vlastitih postupaka i uverenja – pokažemo da je univerzum prožet ljubavlju, bezbedan i izobilan. Jedini način da to učinimo jeste da prođemo kroz vlastite strahove, tako da možemo da iskusimo tu ljubav i izobilje i budemo njihovi predstavnici. Vreme je da postanemo to svetlo, da zračimo tim svetlom za druge kako bi oni mogli da ga vide i uđu u njega.
Moramo stalno biti svesni svojih namera, pogotovo onih koje su tako istančano nakalemljene na nas da uglavnom lebde neposredno ispod našeg svesnog radara. Kad nam se uz glasno „bliiip“ pojave na ekranu, naša odgovornost je da ih pomno ispitamo. Skrivene namere utiču na izbor smera kojim ćemo krenuti − često i više od svesnih namera, jer nismo ih dovoljno svesni da bismo ih izneli na svetlo dana i pogledali. Ako ne znamo da se bojimo, ne možemo ni da se suočimo sa svojim strahom.
Izlaženje iz strahova zahteva i hrabrost i svakodnevnu vežbu. Što više prkosimo svojim strahovima i sebi dozvoljavamo da ih stalno prepoznajemo i priznajemo kad se pokažu, prihvatajući ih i prolazeći kroz njih utoliko više se približavamo životu u ljubavi i izobilju, gde isceljivanje prebiva u svojoj istini, čistoti i potpunosti. To je suština Rekonektivnog isceljivanja.
Vi prolazite kroz svoju evolucionu tranziciju. Sada ste u stanju da slušate i čujete jednim drugim čulom, vidite novom vrstom vida. Naučili ste da osećate ono što drugi još nisu osetili. Naučivši da iskusite tu novu svesnost, prešli ste u jednu novu egzistenciju, u svoju egzistenciju transcendirajućeg bića.
To što vi radite jeste donošenje svetlosti i informacije na planetu – a gde su svetlost i informacija, ne može da bude tama. Kroz tu svetlost i informaciju, između ostalog, dolaze transformacija i isceljenje.
Isceljivanje nije ono „kako“ ili „zašto“ – ili neki recept. Isceljivanje je stanje bivstvovanja.
Dakle, zajedno sa svojim strahom stupite u svetlost i informaciju. Ljubav postaje to. Onda to postaje ljubav – i to je iscelitelj. Vi ste istovremeno i posmatrač i posmatrani, onaj koji voli i voljeni, iscelitelj i isceljivani.
Postanite jedno s drugom osobom, onda iscelite sebe. Iscelivši sebe, isceljujete druge. I isceljujući druge, isceljujete sebe.
Rekonektujte se. Isceljujte druge, iscelite sebe.
Neke stvari je teško objasniti; čuda govore sama za sebe.
U ljubavi, blagostanju, izobilju, jedinstvu, jednosti i svetlu,
Eric Pearl i čitava ekipa Rekonekcije!
Ne možemo da stojimo u strahu i doprinosimo isceljenjima pokušavajući da se od zamišljenih negativnih energija ili entiteta zaštitimo pomoću belih, ružičastih, purpurnih, zlatnih kariranih ili kakvih god plamenova... Jer isceljenja prebivaju u ljubavi. Ne možemo da stojimo u nedovoljnosti i ograničenju pokušavajući sebi nešto da dodamo ili da sebe učinimo celovitijim pomoću privezaka, kristala i/ili drugih igračaka i pomagala za isceljivanje. Jer što više pokušavamo sebi da dodamo, utoliko čvršće smo u uverenju da nam nešto nedostaje i da smo ograničeni. I ne možemo omogućavati isceljenja, koja su inherentna ljubavi, blagostanju i izobilju − ako verujući u siromaštvo odbijamo pravičnu finansijsku razmenu, čime ne priznajemo vlastitu vrednost i vrednost dara koji dajemo.
Svaki put kad verujemo da bi ruke trebalo da pokrećemo u smeru kazaljke na satu ili se odmičemo „ne više od 7,5 cm od tela“ − jer nam je rečeno da je to „ispravan“ način – dovodimo sebe u stanje straha, straha od toga da bismo to mogli da radimo i na „pogrešan“ način. Vreme je da – hrabrošću vlastitih postupaka i uverenja – pokažemo da je univerzum prožet ljubavlju, bezbedan i izobilan. Jedini način da to učinimo jeste da prođemo kroz vlastite strahove, tako da možemo da iskusimo tu ljubav i izobilje i budemo njihovi predstavnici. Vreme je da postanemo to svetlo, da zračimo tim svetlom za druge kako bi oni mogli da ga vide i uđu u njega.
Moramo stalno biti svesni svojih namera, pogotovo onih koje su tako istančano nakalemljene na nas da uglavnom lebde neposredno ispod našeg svesnog radara. Kad nam se uz glasno „bliiip“ pojave na ekranu, naša odgovornost je da ih pomno ispitamo. Skrivene namere utiču na izbor smera kojim ćemo krenuti − često i više od svesnih namera, jer nismo ih dovoljno svesni da bismo ih izneli na svetlo dana i pogledali. Ako ne znamo da se bojimo, ne možemo ni da se suočimo sa svojim strahom.
Izlaženje iz strahova zahteva i hrabrost i svakodnevnu vežbu. Što više prkosimo svojim strahovima i sebi dozvoljavamo da ih stalno prepoznajemo i priznajemo kad se pokažu, prihvatajući ih i prolazeći kroz njih utoliko više se približavamo životu u ljubavi i izobilju, gde isceljivanje prebiva u svojoj istini, čistoti i potpunosti. To je suština Rekonektivnog isceljivanja.
Vi prolazite kroz svoju evolucionu tranziciju. Sada ste u stanju da slušate i čujete jednim drugim čulom, vidite novom vrstom vida. Naučili ste da osećate ono što drugi još nisu osetili. Naučivši da iskusite tu novu svesnost, prešli ste u jednu novu egzistenciju, u svoju egzistenciju transcendirajućeg bića.
To što vi radite jeste donošenje svetlosti i informacije na planetu – a gde su svetlost i informacija, ne može da bude tama. Kroz tu svetlost i informaciju, između ostalog, dolaze transformacija i isceljenje.
Isceljivanje nije ono „kako“ ili „zašto“ – ili neki recept. Isceljivanje je stanje bivstvovanja.
Dakle, zajedno sa svojim strahom stupite u svetlost i informaciju. Ljubav postaje to. Onda to postaje ljubav – i to je iscelitelj. Vi ste istovremeno i posmatrač i posmatrani, onaj koji voli i voljeni, iscelitelj i isceljivani.
Postanite jedno s drugom osobom, onda iscelite sebe. Iscelivši sebe, isceljujete druge. I isceljujući druge, isceljujete sebe.
Rekonektujte se. Isceljujte druge, iscelite sebe.
Neke stvari je teško objasniti; čuda govore sama za sebe.
U ljubavi, blagostanju, izobilju, jedinstvu, jednosti i svetlu,
Eric Pearl i čitava ekipa Rekonekcije!
субота, 10. јул 2010.
Reconnective Healing Story: Carey Waters
My name is Carey Waters and my personal healing happened a little over a year ago after having my yearly mammogram. After the exam I got the call a week later saying to come back in for further testing, as they had found a nodule. My next appointment was about five days away. I thought then I could then do a healing on myself. At that time I had only read Dr Pearl's book The Reconnection but I strongly felt the frequency and thought, "I know this can work."
During the healing, I felt a lot of vibration and warmth go through my body and then it stopped at my chest and swirled around. I felt very peaceful, and any worry I had lifted. I felt as if I were floating. I didn't stay attached to the outcome and I didn't give it another thought. I actually almost forgot my appointment, and remembered an hour before I needed to be there. The healing really gave me that peace to let go. So it really does work on an emotional, mental level as well.
I went to my appointment, which ended up being my last. I remember standing at the screen looking at it with the Tech. We first looked at the first test results that showed I had a nodule. It was very clear to see and was a completely dark, clouded image. She did my new screening and as we both stood there in silence scanning and looking for the nodule, to our amazement it was gone! She said, “Where is it? That's weird I don't see it.”
“Wow,” she said, I have never seen anything like that before." As we were standing looking at the screen we did see something. It looked something like a clear bubble. The Tech measured and compared the clear bubble to the clouded nodule that we had seen on the previous digital image from my first appointment. That was it! It was exactly the same image and size. The only way you could even see that it was there, was it had a very thin line around the bubble. I think it was there to just to show me the contrast, and the healing that had miraculously took place.
I am proud to say I am now a Reconnective Healing Practitioner and love and appreciate this work. Thank you so much, Eric, for bringing it forward and sharing it with all of us.
P.S. My last yearly exam which was about two months ago came back great!
Love & Gratitude,
Carey
During the healing, I felt a lot of vibration and warmth go through my body and then it stopped at my chest and swirled around. I felt very peaceful, and any worry I had lifted. I felt as if I were floating. I didn't stay attached to the outcome and I didn't give it another thought. I actually almost forgot my appointment, and remembered an hour before I needed to be there. The healing really gave me that peace to let go. So it really does work on an emotional, mental level as well.
I went to my appointment, which ended up being my last. I remember standing at the screen looking at it with the Tech. We first looked at the first test results that showed I had a nodule. It was very clear to see and was a completely dark, clouded image. She did my new screening and as we both stood there in silence scanning and looking for the nodule, to our amazement it was gone! She said, “Where is it? That's weird I don't see it.”
“Wow,” she said, I have never seen anything like that before." As we were standing looking at the screen we did see something. It looked something like a clear bubble. The Tech measured and compared the clear bubble to the clouded nodule that we had seen on the previous digital image from my first appointment. That was it! It was exactly the same image and size. The only way you could even see that it was there, was it had a very thin line around the bubble. I think it was there to just to show me the contrast, and the healing that had miraculously took place.
I am proud to say I am now a Reconnective Healing Practitioner and love and appreciate this work. Thank you so much, Eric, for bringing it forward and sharing it with all of us.
P.S. My last yearly exam which was about two months ago came back great!
Love & Gratitude,
Carey
Reconnective Healing Story:Gwen Waldecker
Hello, I’m Gwen Waldecker and I'd like to share this story about my miraculous healing I received in 2005.
I started having lower back problems after the birth of my first son in 1984. It progressively became worse throughout the years after having three more children. I had a pinched nerve and muscle spasms in my lower back. I had trouble bending over. I visited many chiropractors over the years, but it brought little relief. In early 2005 my back pain had become so severe I could hardly function. I could no longer sleep—the pain was so great. I also had extreme pain in my hip. I decided I had to do something about this even if it meant surgery, which I was against before—anything to stop the pain.
I started out at my chiropractor. After three adjustments a week for a month, he told me he could not help me and referred me to a doctor. After an x-ray, my doctor referred me to a specialist. The orthopedic specialist diagnosed degenerative disc disease and arthritis in my hip. He showed me the X-ray which showed that there was no disc left between my L-5 S-1 vertebrae. Of course he recommended surgery and proceeded to schedule it. I left the office still not feeling good about having surgery on my back.
After talking to a friend, who had just attended Dr. Pearl's seminar and was now a Reconnective Healing Practitioner, I decided to give Reconnective Healing a try. I didn't know what it was and at that point I didn't care. I was willing to try anything. I drove to South Dakota from Wisconsin to see my friend for a healing session. I had such amazing experiences in my healing sessions, I left in a daze, but I was not physically healed at that point. Long story short, two months after my last session, I awoke and was completely healed of all pain.
Since that time, I have been able to engage in activities I couldn't do before. I have become a Zumba fitness instructor. I have NEVER experienced any pain in my lower back or hip since that time. People don't believe me when I tell them my story. After my healing, I traveled to Kansas City to Dr. Pearl's seminar and became a practitioner myself. I continue to be amazed when working with these wonderful healing frequencies.
Thank you for allowing me to share my story.
I started having lower back problems after the birth of my first son in 1984. It progressively became worse throughout the years after having three more children. I had a pinched nerve and muscle spasms in my lower back. I had trouble bending over. I visited many chiropractors over the years, but it brought little relief. In early 2005 my back pain had become so severe I could hardly function. I could no longer sleep—the pain was so great. I also had extreme pain in my hip. I decided I had to do something about this even if it meant surgery, which I was against before—anything to stop the pain.
I started out at my chiropractor. After three adjustments a week for a month, he told me he could not help me and referred me to a doctor. After an x-ray, my doctor referred me to a specialist. The orthopedic specialist diagnosed degenerative disc disease and arthritis in my hip. He showed me the X-ray which showed that there was no disc left between my L-5 S-1 vertebrae. Of course he recommended surgery and proceeded to schedule it. I left the office still not feeling good about having surgery on my back.
After talking to a friend, who had just attended Dr. Pearl's seminar and was now a Reconnective Healing Practitioner, I decided to give Reconnective Healing a try. I didn't know what it was and at that point I didn't care. I was willing to try anything. I drove to South Dakota from Wisconsin to see my friend for a healing session. I had such amazing experiences in my healing sessions, I left in a daze, but I was not physically healed at that point. Long story short, two months after my last session, I awoke and was completely healed of all pain.
Since that time, I have been able to engage in activities I couldn't do before. I have become a Zumba fitness instructor. I have NEVER experienced any pain in my lower back or hip since that time. People don't believe me when I tell them my story. After my healing, I traveled to Kansas City to Dr. Pearl's seminar and became a practitioner myself. I continue to be amazed when working with these wonderful healing frequencies.
Thank you for allowing me to share my story.
четвртак, 1. јул 2010.
HOOPONOPONO - Žao mi je,oprosti mi,volim te i hvala ti
NAJNEOBICNIJI ISCELITELJ NA SVETU
To je dr Ihaleakala Hew Len, psiholog sa Havaja, koji je sam izlečio čitavo odelenje najtežih pacijenata psihijatrijske bolnice za kriminalce, a da sa njima lično uopšte nije radio. Proučavao je njihove bolesničke kartone, a zatim bi njihov problem rešavao u sebi. Koristio je havajski tradicionalni proces lečenja nazvan ho’oponopono koji se temelji na principima potpune odgovornosti.
Dr Len proveo je četiri godine radeći u havajskoj državnoj bolnici (Hawaii State Hospital) na odelenju za mentalno bolesne kriminalce. Atmosfera na odelenju je bila sumorna, osoblje je neprestano bilo na bolovanju i davalo otkaze. Niko se tamo nije mogao duže zadržati. Bolesnici su bili nasilni i dnevno bi izbila barem 3-4 sukoba među njima. Primali su jake lekove, a često su ih morali i vezivati. Nakon što je dr Len tamo radio atmosfera se popravila, osoblje je bilo sve zadovoljnije, više vremena su provodili na poslu. Bolesnici su bili sve mirniji, ukinuta im je terapija lekovima i pušteni su kućama (iako to niko pre nije mogao očekivati). Danas je to odelenje bolnice zatvoreno.
Na koji način je to dr Len uspeo?
“Iscelio sam onaj deo mene koji je njih stvorio” odgovara.
Objašnjava kako je sve u našem životu naša odgovornost, samim tim što je u našem životu.
Ako npr. čujemo da se negde dogodio neki čin nasilja ne možemo se pretvarati da se to nas ne tiče. U krajnjoj liniji mi smo svi jedno, povezani smo sa svime, tako da je čitav svet naša kreacija.
Nismo krivi za ono što se događa, ali smo odgovorni.
Na nama leži odgovornost, da iz svoje svesti izbacimo negativne misli/uverenja, koja su dopustila stvaranje neželjene situacije.
Tačnije, mi ništa ne trebamo učiniti, jer sve promene čini Duh, već samo zamoliti da se promena dogodi. Nikada ne znamo šta se u stvari događa, jer nemamo dovoljno informacija (dr Len često navodi istraživanje koje pokazuje kako je naš intelekt svestan samo 15 do 20 bitova informacija u sekundi od postojećih milijun koji se događaju ispod njegovog praga svesti). Pošto nemamo istinske svesti o tome, šta se događa u svakom trenutku, sve što možemo učiniti je, predati se i verovati. Dr Len kaže: “Kako bi bio delotvoran , terapeut mora biti 100 % odgovoran za kreiranje problematične situacije; tj. mora biti voljan videti, da su uzrok problema pogrešne misli u njemu, ne u klijentu. Čini se da terapeuti nikad ne uočavaju, da kad god postoji neki problem, oni su uvek prisutni!”
Ho’oponopono je stari havajski proces rešavanja problema. Prema njemu isceljivati znači voleti sebe. Ne možemo pomoći drugome, ako nismo prvo sebe doveli u red. Problemi su samo sećanja, koja se neprestano ponavljaju u našem umu, tj. našoj podsvesti. Ako se želimo rešiti problema, trebamo ih “očistiti” iz svog uma. Tehnika koju dr Len koristi za takvo čišćenje vrlo je jednostavna. Kada god vidi nešto što treba rešiti kaže: “Žao mi je. Molim te oprosti mi. Volim te. Hvala ti.” I to neprestano ponavlja. “Kad sam radio sa pacijentima u bolnici, pogledao bih njihov karton i osetio bol u sebi. To je bilo zajedničko s,ećanje. To je bio program koji je uzrokovao da pacijent deluje onako kako deluje. On nije imao kontrolu. Bio je zahvaćen u program. Kad sam osetio program, očistio sam ga” objašnjava dr Len.
Tradicionalnu havajsku tehniku pokore, opraštanja i preobražaja Ho’oponopono obnovila je Mornah Simeona, kahuna (“čuvarica tajni”, duhovna isceliteljka) i ćerka poslednje havajske kraljice Liliuokalani. Pomoću nje, terapeut pretvara sopstvene pogrešne misli/uverenja u savršene misli Ljubavi. U tom procesu terapeut povezuje svoj um sa Originalnim Izvorom, onim što drugi zovu Ljubav ili Bog. Tada terapeut od Ljubavi zatraži da ispravi pogrešnu misao koja je stvorila problem u njemu, a i u njegovom klijentu. Ta molba je proces pokore i opraštanja od strane terapeuta: “Žao mi je što su pogrešne misli u meni prouzrokovale problem za mene i za klijenta; molim oprosti mi “. Kao odgovor na ovaj zahtev, Ljubav započinje mistični proces preobražaja pogrešnih misli, neutralizirajući negativne emocije koje su prouzrokovale problem. U sledećem koraku, Ljubav otpušta neutralizovane energije iz misli, ostavljajući ih praznima, istinski slobodnima. Kada su misli jednom prazne i slobodne, tada ih Ljubav ispunjava Sobom. Rezultat: terapeut je obnovljen u Ljubavi, a sa njim i njegov klijent kao i svi ostali koji su u problem uključeni.
Problemi su samo sećanja, tj. ponavljanja starih programa iz prošlosti, koja nam se pojavljuju, samo kako bi nam dala šansu da vidimo očima Ljubavi i delujemo iz inspiracije. Inspiracija je Božanstvo koje nam šalje poruku. Božanstvo je naše nulto stanje – tamo gde nemamo nikakvih granica, nikakvih sećanja, nemamo identiteta. Ništa osim Božanskog.
Kada je čovek slobodan od sećanja, on je svoje Božansko Ja, onakvo kakvim ga je Bog stvorio, na svoju sliku i priliku.
Kad je naša podsvest u nultom stanju, ona je bezvremena, bezgranična, beskrajna i besmrtna. Kada sećanja diktiraju, ona je zaglavljena u vremenu, mestu, problemima, nesigurnostima, haosu, razmišljanju. Isus je rekao: “Tražite prvo Kraljevstvo nebesko (nulto stanje) i sve će vam se drugo nadodati (inspiracija).” Nulto stanje je prebivalište vas i Božanstva “od kojeg dolaze svi blagoslovi – Bogatstvo, Zdravlje i Mir.”
Božanska Inteligencija je u nama, a od nje nam dolazi sva inspiracija. Ona nije negdje izvan nas, po nju ne treba nikuda ići, nikoga ne treba tražiti. Ona je već u nama!
To je dr Ihaleakala Hew Len, psiholog sa Havaja, koji je sam izlečio čitavo odelenje najtežih pacijenata psihijatrijske bolnice za kriminalce, a da sa njima lično uopšte nije radio. Proučavao je njihove bolesničke kartone, a zatim bi njihov problem rešavao u sebi. Koristio je havajski tradicionalni proces lečenja nazvan ho’oponopono koji se temelji na principima potpune odgovornosti.
Dr Len proveo je četiri godine radeći u havajskoj državnoj bolnici (Hawaii State Hospital) na odelenju za mentalno bolesne kriminalce. Atmosfera na odelenju je bila sumorna, osoblje je neprestano bilo na bolovanju i davalo otkaze. Niko se tamo nije mogao duže zadržati. Bolesnici su bili nasilni i dnevno bi izbila barem 3-4 sukoba među njima. Primali su jake lekove, a često su ih morali i vezivati. Nakon što je dr Len tamo radio atmosfera se popravila, osoblje je bilo sve zadovoljnije, više vremena su provodili na poslu. Bolesnici su bili sve mirniji, ukinuta im je terapija lekovima i pušteni su kućama (iako to niko pre nije mogao očekivati). Danas je to odelenje bolnice zatvoreno.
Na koji način je to dr Len uspeo?
“Iscelio sam onaj deo mene koji je njih stvorio” odgovara.
Objašnjava kako je sve u našem životu naša odgovornost, samim tim što je u našem životu.
Ako npr. čujemo da se negde dogodio neki čin nasilja ne možemo se pretvarati da se to nas ne tiče. U krajnjoj liniji mi smo svi jedno, povezani smo sa svime, tako da je čitav svet naša kreacija.
Nismo krivi za ono što se događa, ali smo odgovorni.
Na nama leži odgovornost, da iz svoje svesti izbacimo negativne misli/uverenja, koja su dopustila stvaranje neželjene situacije.
Tačnije, mi ništa ne trebamo učiniti, jer sve promene čini Duh, već samo zamoliti da se promena dogodi. Nikada ne znamo šta se u stvari događa, jer nemamo dovoljno informacija (dr Len često navodi istraživanje koje pokazuje kako je naš intelekt svestan samo 15 do 20 bitova informacija u sekundi od postojećih milijun koji se događaju ispod njegovog praga svesti). Pošto nemamo istinske svesti o tome, šta se događa u svakom trenutku, sve što možemo učiniti je, predati se i verovati. Dr Len kaže: “Kako bi bio delotvoran , terapeut mora biti 100 % odgovoran za kreiranje problematične situacije; tj. mora biti voljan videti, da su uzrok problema pogrešne misli u njemu, ne u klijentu. Čini se da terapeuti nikad ne uočavaju, da kad god postoji neki problem, oni su uvek prisutni!”
Ho’oponopono je stari havajski proces rešavanja problema. Prema njemu isceljivati znači voleti sebe. Ne možemo pomoći drugome, ako nismo prvo sebe doveli u red. Problemi su samo sećanja, koja se neprestano ponavljaju u našem umu, tj. našoj podsvesti. Ako se želimo rešiti problema, trebamo ih “očistiti” iz svog uma. Tehnika koju dr Len koristi za takvo čišćenje vrlo je jednostavna. Kada god vidi nešto što treba rešiti kaže: “Žao mi je. Molim te oprosti mi. Volim te. Hvala ti.” I to neprestano ponavlja. “Kad sam radio sa pacijentima u bolnici, pogledao bih njihov karton i osetio bol u sebi. To je bilo zajedničko s,ećanje. To je bio program koji je uzrokovao da pacijent deluje onako kako deluje. On nije imao kontrolu. Bio je zahvaćen u program. Kad sam osetio program, očistio sam ga” objašnjava dr Len.
Tradicionalnu havajsku tehniku pokore, opraštanja i preobražaja Ho’oponopono obnovila je Mornah Simeona, kahuna (“čuvarica tajni”, duhovna isceliteljka) i ćerka poslednje havajske kraljice Liliuokalani. Pomoću nje, terapeut pretvara sopstvene pogrešne misli/uverenja u savršene misli Ljubavi. U tom procesu terapeut povezuje svoj um sa Originalnim Izvorom, onim što drugi zovu Ljubav ili Bog. Tada terapeut od Ljubavi zatraži da ispravi pogrešnu misao koja je stvorila problem u njemu, a i u njegovom klijentu. Ta molba je proces pokore i opraštanja od strane terapeuta: “Žao mi je što su pogrešne misli u meni prouzrokovale problem za mene i za klijenta; molim oprosti mi “. Kao odgovor na ovaj zahtev, Ljubav započinje mistični proces preobražaja pogrešnih misli, neutralizirajući negativne emocije koje su prouzrokovale problem. U sledećem koraku, Ljubav otpušta neutralizovane energije iz misli, ostavljajući ih praznima, istinski slobodnima. Kada su misli jednom prazne i slobodne, tada ih Ljubav ispunjava Sobom. Rezultat: terapeut je obnovljen u Ljubavi, a sa njim i njegov klijent kao i svi ostali koji su u problem uključeni.
Problemi su samo sećanja, tj. ponavljanja starih programa iz prošlosti, koja nam se pojavljuju, samo kako bi nam dala šansu da vidimo očima Ljubavi i delujemo iz inspiracije. Inspiracija je Božanstvo koje nam šalje poruku. Božanstvo je naše nulto stanje – tamo gde nemamo nikakvih granica, nikakvih sećanja, nemamo identiteta. Ništa osim Božanskog.
Kada je čovek slobodan od sećanja, on je svoje Božansko Ja, onakvo kakvim ga je Bog stvorio, na svoju sliku i priliku.
Kad je naša podsvest u nultom stanju, ona je bezvremena, bezgranična, beskrajna i besmrtna. Kada sećanja diktiraju, ona je zaglavljena u vremenu, mestu, problemima, nesigurnostima, haosu, razmišljanju. Isus je rekao: “Tražite prvo Kraljevstvo nebesko (nulto stanje) i sve će vam se drugo nadodati (inspiracija).” Nulto stanje je prebivalište vas i Božanstva “od kojeg dolaze svi blagoslovi – Bogatstvo, Zdravlje i Mir.”
Božanska Inteligencija je u nama, a od nje nam dolazi sva inspiracija. Ona nije negdje izvan nas, po nju ne treba nikuda ići, nikoga ne treba tražiti. Ona je već u nama!
недеља, 2. мај 2010.
Из предговора књиге ПОВРАТАК БОГУ И ПРИРОДИ
Људски живот још увек поставља пред нас мноштво непознаница у сваком свом сегменту. Медицина, до данас, није успела да одговори на много питања из сфере етиологије и терапије болести, не зато што то није знала, него просто зато што је занемаривала једну веома важну чињеницу, коју никако нисмо смели заборавити, а то је да је човек Божије биће, Божија творевина, јединствена и непоновљива са свим својим особитостима, које је чине тим што јесте. То подразумева поимање да човек, осим тела, има и дух и душу, и да се у сваком обољењу, као нарушењу здравља види нарушење Богом благословене уравнотежене интеракције тих делова човековог јединственог бића услед живљења у супротности са Божијим законима.
О томе су доста писали на трагу учења Православне Цркве и многи руски лекари и научници. Недостатак наше школске медицине је у томе што човека своди на „комад“ материје која нема своју посебност, па самим тим ни своју личност. На тај начин, ограничава се могућност увиђања правог узрока, а онда и начина лечења болести. Увидевши ове недостатке, колеге из православне Русије су кренули другим путем, да би сагледали човека из свих углова, које може показати само призма Творчеве љубави. Осим видљивих узрока болести, треба потражити и оне невидљиве, јер човек има и душу, а болести душе, неизоставно се преносе и на тело, узрокујући различите психосоматске манифестације, однс. болести. Они кажу да разни лекови који се прописују могу само заташкати прве манифестације болести и пружити јој могућност да пређе претклинички период развоја, и да букне...
Савремени начин живота отуђује човека од Бога и природе и, самим тим, такво понашање не може проћи „некажњено“. То се првенствено односи на пољуљани душевни мир, а затим следствено и настанак разних савремених болести, које се у медицини зову још и психосоматске: улцерозни колитис, чир на желуцу и дуоденуму, астма, дијабетес, хемороиди, исхемичне срчане болести, поремећаји метаболизма, малигне болести, итд. Оне сведоче о нарушеној психофизичкој равнотежи и настанку оштећења имуног система. Савремена средства за лечење ових болести, слободно се може рећи, су не само неефикасна, него и штетна по здравље људи, те се намеће потреба тражења нових, нетоксичних лекова у терапији ових тешких болести. Обзиром да су „нове“ болести из природе духа, у Божијој ризници треба потражити и лекове.
Посебно је питање колико методе којима се све чешће користи савремена медицина позлеђују Богом дану светињу људског достојанства, третирајући пацијенте, у већини случајева, као предмете огледних испитивања, без обзира на последице по психу, али и здравље тих људи, укључујући и децу. Поставља се питање са каквим то људима у медицини данас све чешће имамо посла? Нажалост, све више са таквима који своју сујету, лично напредовање и материјалну корист стављају испред здравља и живота пацијента. На сваком медицинском факултету постоји предмет медицинска етика са којим се сваки будући лекар упознаје, али то се до краја студија, углавном, заборави случајно или намерно и све друго ставља испред части и свог образа. Разлоге не треба тражити у медицини и њеном учењу, него у општем приступу и сагледавању света онаквим какав он јесте. Све зависи из које га перспективе посматрате да ли са дрвета обичног земног - Дарвиних потомака, или достојанствена са небоземних висина као Божије дете погледа упереног у небо, у свога Небеског Оца и Створитеља, коме је та љубав изнад свега? Шта значи бити хришћанин, а не видети у свему своју нераскидиву повезаност са Господом и природом? Одвајати ово од свог свакодневног начина живота може узроковати само „духовну“ шизофренију, која може имати несагледиве последице, и довести у питање наше поверење према Господу. Нажалост, сведоци смо да су овакве појаве зашле дубоко и пустиле корење чак и међу самим хришћанима. Ово се, такође, односи и на лекаре хришћане који би требало да и на делу, кроз праксу свога позива потврђује своју веру у ове вечне истине, јер како и Свети Сава каже: „Вера без дела је мртва“.
Нови богоборни поредак у свету који се потајно и прогресивно успоставља, отвара многа етичка питања у свим областима живота. Пред хришћанима свих професија, сада, стоји велики изазов: Да ли се борити против тога, и на који начин? Да ли смо позвани да „не учествујемо у бесплодним делима таме, него да их радије разоткривамо“? Данас се, нажалост, многи зову хришћанима, али као што неко рече „претворили смо се само у љуштуре, а суштина нам одавно није хришћанска. Многима се само ‘чешкају уши’“. По моралним особинама, неким људима из света, можемо само позавидети, а то не би смело да се дешава. Господ нас стално зове на покајање, преиспитивање и храброст, и тај позив не смемо одбијати.
Један од великих проблема у Србији, али и у другим српским земљама је и питање наталитета. Да ли ћемо дозволити да нам наметнути стандарди болесног начина живота, са запада, креирају живот и планирање потомства? Наравно, правим хришћанима, Божијој деци, нико не може наметнути ништа, јер они знају Ко је Истина! Србима предстоји велико буђење, уколико не желе да заувек остану у вечном сну, из кога се нико не буди. Наравно, овде је реч о изумирању српског народа, о чему су са страхом и стрепњом говорили многи наши духовници и српске мајке имају велики дар од Бога, а то је давање живота и рађање деце. То је привилегија, а не досадна обавеза, како светски медији покушавају представити мајчинство. Дојење деце је благослов са Неба који ми жене не треба да одбацимо, јер је од непроцењиве важности за здравље наше деце, али и наше сопствено, што потврђује и савремена наука. У том смислу, постоји интересантно научно сазнање до кога су дошли енглески научници, наиме, да је са сваком трудноћом жена све паметнија!
Ову књигу пишем и ради своје деце, али и из бриге за оне који ће још стасавати у овој земљи, трчати овим пољима и живети испод овог парчета неба, надам се, у љубави са Господом, у природном окружењу, и у здрављу душе и тела.
др мед. Татјана Ђорђевић
недеља, 4. април 2010.
KAKO SAM POBEDILA BOLEST - Myrtle Filmore
Razgovori sa Bogom - Istinita priča
Myrtle Filmore rodila se 1845.god. u Ohio-u, SAD. Oko 20-te godine obolela je od tuberkuloze, koju je već imalo više članova njene porodice. 1885. god, u 40-oj godini života, zdravlje joj se znatno pogoršalo i prognoza je bila da će živeti još šest meseci. Krenula je u potragu za novim idejama. Jedne večeri je sa mužem otišla na predavanje koje joj je promenilo život. Predavač je rekao: “Ti si dete Božje i ne nasleđuješ bolest!”. Myrtl se vratila kući razmišljajući “Šta ako je to istina? Ako jeste, onda su me učili i ja sam poverovala lažima.” Odlučila je promeniti način na koji se odnosila prema svom telu. Umesto da se žali kako je telo izdaje, odlučila je izraziti zahvalnost za svaki njegov deo.
Sama je to opisala ovako:
“Došla sam do otkrića. Bila sam strašno bolesna; imala sam sve bolesti uma i tela. Medicina i lekari nisu mi više pomagali i bila sam očajna, kad sam otkrila praktično Hrišćanstvo. Prihvatila sam ga i bila izlečena. Najveći deo isceljenja učinila sam sama, jer sam želela steći razumevanje radi kasnije upotrebe. Evo kako sam došla do tog otkrića:
Razmišljala sam o životu. Život je svugde – u crvu i u ljudima. "Onda, zašto život u crvu ne stvori telo poput ljudskog?" upitala sam se. Onda sam pomislila "Crv nema toliko razuma kao čovek". Ah! Inteligencija, jednako kao i život, potrebna je kako bi se stvorilo telo.
EVO KLJUČA MOG OTKRIĆA! Život treba da vodi inteligencija u stvaranju svih oblika. Isti zakon deluje u mom telu. Život je jednostavno oblik energije i u našem telu.Treba da ga vodi i usmerava inteligencija. Kako prenosimo (komuniciramo) inteligenciju? Kako se ovo odvija?Mišljenjem i govorom, naravno.Tada mi je sinulo!Da bih mogla govoriti životu u svakom delu svog tela, kako bi oni činili, ono što ja hoću. Počela sam da podučavam svoje telo i dobila sjajne rezultate!
- Rekla sam životu u mojoj jetri,da nije ni troma ni lenja, već puna vitalnosti i energije.
- Rekla sam životu u mom želucu, da nije slab i nedelotvoran, već pun energije, snažan i inteligentan.
- Rekla sam životu u mom stomsku, da nije više zaražen neznanjem o bolesti, koje smo tamo stavili ja i lekari, već da je pun poletne, slatke, čiste, celovite energije Boga.
- Rekla sam svojim udovima da su aktivni i snažni.
- Rekla sam svojim očima, da one ne vide same od sebe, nego izražavaju vid Duha i da crpe iz neograničenog izvora.Rekla sam im da su one mlade oči, jasne, bistre, jer Svetlo Boga sija kroz njih.
- Rekla sam svom srcu, da čista ljubav Isusa Hrista teče unutra i izvan kroz njegove otkucaje i da čitav svet oseća njegovo radosno pulsiranje.
Prošla sam kroz sve centre života u svom telu i govorila im reči Istine – reči snage i moći. Tražila sam od njih oproštaj za budalaste, neznajuće prekore koje sam delila u prošlosti, kada sam ih osuđivala i nazivala slabim i bolesnima. Nije me obeshrabrilo što su se oni polako budili, već sam nastavila dalje, tiho i na glas, izjavljivati reči Istine,dok organi nisu odgovorili. Nisam zaboravila ni da im kažem,da su slobodni, neograničeni Duh. Rekla sam im, da više nisu u ropstvu telesnog uma;da oni nisu kvarljivo meso, nego središta sve-prisutnog života i energije.
Onda sam zatražila od Oca, da mi oprosti, što sam Njegov život uzimala u svoj organizam i tamo ga koristila tako loše. Obećala sam Mu da neću nikada, nikada više zaustaviti slobodan tok tog života kroz moj um i moje telo, bilo kakvom pogrešnom reči i misli; da ću ga uvek blagosiljati i ohrabrivati, sa istinitim mislima i rečima u njegovom mudrom delu izgradnje mog telesnog hrama; da ću koristiti svu vrednost i mudrost, govoreći mu,šta ja želim da učini!
Takođe sam videla, da koristim život Oca u mišljenju misli i izgovaranju reči i počela sam jako paziti o čemu razmišljam i šta govorim.
Nisam dozvolila ni jednoj misli brige ili straha da uđe u moj um i zaustavila sam tračljive, površne, mrzovoljne i ljute reči. Svakih sat vremena sam poslala molitvu, da Isus Hrist bude sa mnom i pomogne mi misliti i govoriti samo ljubazne, istinske reči pune ljubavi i sigurna sam, da je On sa mnom, jer sam sada tako mirna i srećna.
Želim da svi znaju za ovaj divan, istinski zakon i da ga koriste. To nije novo otkriće, ali kad ga koristite i dobijete plodove zdravlja i sklada, činiće vam se novim i osetićete kao da je to vaše sopstveno otkriće.”
Myrtle su bile potrebne dve godine, dok nije postala potpuno zdrava, ali je nakon toga živela još 45 čudesnih i produktivnih godina u kojima je mnogima prenela ono što je sama naučila.
“Neka bude svetlost…”
Myrtle Filmore rodila se 1845.god. u Ohio-u, SAD. Oko 20-te godine obolela je od tuberkuloze, koju je već imalo više članova njene porodice. 1885. god, u 40-oj godini života, zdravlje joj se znatno pogoršalo i prognoza je bila da će živeti još šest meseci. Krenula je u potragu za novim idejama. Jedne večeri je sa mužem otišla na predavanje koje joj je promenilo život. Predavač je rekao: “Ti si dete Božje i ne nasleđuješ bolest!”. Myrtl se vratila kući razmišljajući “Šta ako je to istina? Ako jeste, onda su me učili i ja sam poverovala lažima.” Odlučila je promeniti način na koji se odnosila prema svom telu. Umesto da se žali kako je telo izdaje, odlučila je izraziti zahvalnost za svaki njegov deo.
Sama je to opisala ovako:
“Došla sam do otkrića. Bila sam strašno bolesna; imala sam sve bolesti uma i tela. Medicina i lekari nisu mi više pomagali i bila sam očajna, kad sam otkrila praktično Hrišćanstvo. Prihvatila sam ga i bila izlečena. Najveći deo isceljenja učinila sam sama, jer sam želela steći razumevanje radi kasnije upotrebe. Evo kako sam došla do tog otkrića:
Razmišljala sam o životu. Život je svugde – u crvu i u ljudima. "Onda, zašto život u crvu ne stvori telo poput ljudskog?" upitala sam se. Onda sam pomislila "Crv nema toliko razuma kao čovek". Ah! Inteligencija, jednako kao i život, potrebna je kako bi se stvorilo telo.
EVO KLJUČA MOG OTKRIĆA! Život treba da vodi inteligencija u stvaranju svih oblika. Isti zakon deluje u mom telu. Život je jednostavno oblik energije i u našem telu.Treba da ga vodi i usmerava inteligencija. Kako prenosimo (komuniciramo) inteligenciju? Kako se ovo odvija?Mišljenjem i govorom, naravno.Tada mi je sinulo!Da bih mogla govoriti životu u svakom delu svog tela, kako bi oni činili, ono što ja hoću. Počela sam da podučavam svoje telo i dobila sjajne rezultate!
- Rekla sam životu u mojoj jetri,da nije ni troma ni lenja, već puna vitalnosti i energije.
- Rekla sam životu u mom želucu, da nije slab i nedelotvoran, već pun energije, snažan i inteligentan.
- Rekla sam životu u mom stomsku, da nije više zaražen neznanjem o bolesti, koje smo tamo stavili ja i lekari, već da je pun poletne, slatke, čiste, celovite energije Boga.
- Rekla sam svojim udovima da su aktivni i snažni.
- Rekla sam svojim očima, da one ne vide same od sebe, nego izražavaju vid Duha i da crpe iz neograničenog izvora.Rekla sam im da su one mlade oči, jasne, bistre, jer Svetlo Boga sija kroz njih.
- Rekla sam svom srcu, da čista ljubav Isusa Hrista teče unutra i izvan kroz njegove otkucaje i da čitav svet oseća njegovo radosno pulsiranje.
Prošla sam kroz sve centre života u svom telu i govorila im reči Istine – reči snage i moći. Tražila sam od njih oproštaj za budalaste, neznajuće prekore koje sam delila u prošlosti, kada sam ih osuđivala i nazivala slabim i bolesnima. Nije me obeshrabrilo što su se oni polako budili, već sam nastavila dalje, tiho i na glas, izjavljivati reči Istine,dok organi nisu odgovorili. Nisam zaboravila ni da im kažem,da su slobodni, neograničeni Duh. Rekla sam im, da više nisu u ropstvu telesnog uma;da oni nisu kvarljivo meso, nego središta sve-prisutnog života i energije.
Onda sam zatražila od Oca, da mi oprosti, što sam Njegov život uzimala u svoj organizam i tamo ga koristila tako loše. Obećala sam Mu da neću nikada, nikada više zaustaviti slobodan tok tog života kroz moj um i moje telo, bilo kakvom pogrešnom reči i misli; da ću ga uvek blagosiljati i ohrabrivati, sa istinitim mislima i rečima u njegovom mudrom delu izgradnje mog telesnog hrama; da ću koristiti svu vrednost i mudrost, govoreći mu,šta ja želim da učini!
Takođe sam videla, da koristim život Oca u mišljenju misli i izgovaranju reči i počela sam jako paziti o čemu razmišljam i šta govorim.
Nisam dozvolila ni jednoj misli brige ili straha da uđe u moj um i zaustavila sam tračljive, površne, mrzovoljne i ljute reči. Svakih sat vremena sam poslala molitvu, da Isus Hrist bude sa mnom i pomogne mi misliti i govoriti samo ljubazne, istinske reči pune ljubavi i sigurna sam, da je On sa mnom, jer sam sada tako mirna i srećna.
Želim da svi znaju za ovaj divan, istinski zakon i da ga koriste. To nije novo otkriće, ali kad ga koristite i dobijete plodove zdravlja i sklada, činiće vam se novim i osetićete kao da je to vaše sopstveno otkriće.”
Myrtle su bile potrebne dve godine, dok nije postala potpuno zdrava, ali je nakon toga živela još 45 čudesnih i produktivnih godina u kojima je mnogima prenela ono što je sama naučila.
“Neka bude svetlost…”
Пријавите се на:
Постови (Atom)
